OBNOVA AUTORITETA ZNANJA: Mediji između naučnika i šarlatana

Mnogi su povratak nauke u medije dočekali kao obnovu povjerenja u znanje. Poraslo je interesovanje publike za naučne sadržaje, ali medijska pažnja koju dobijaju zagovornici teorija zavjere i dalje je problem

Tomislav Marković za Analizirasj.ba

Pandemija Covida-19 izazvala je pojačano medijsko interesovanje za naučnike i medicinske stručnjake. U medijima širom sveta, ali i u našem regionu, redovno gostuju virusolozi, epidemiolozi, mikrobiolozi, biohemičari i drugi naučni radnici; neki od njih počeli su i redovno da pišu za medije, a intervjui s medicinarima objavljuju se na dnevnoj bazi. Mnogi su povratak nauke u medije na velika vrata dočekali kao znak da je došlo do obnove autoriteta znanja. Poraslo je interesovanje publike za naučne sadržaje, a čini se da se vratilo i poverenje u naučnike i stručnjake.

Da nije reč o subjektivnom utisku, već o objektivnoj stvarnosti pokazuju i brojna istraživanja. Beogradska Laboratorija za eksperimentalnu psihologiju sprovela je istraživanje „Psihološki profil pandemije“, koje je pokazalo da građani najpouzdanijim smatraju informacije koje dolaze od naučnika, potom od lekara koji gostuju u različitim programima, zatim od predstavnika Lekarske komore, pa Instituta za javno zdravlje Batut, slede novinari, a kao najnepouzdanije doživljavaju informacije predstavnika Ministarstva zdravlja.

Istraživanje javnog mnjenja u Bosni i Hercegovini koje je pokrenuo UNICEF pokazalo je da građani najviše veruju predstavnicima Ministarstva zdravstva, na drugom mestu je Krizni štab, a tek potom dolaze Ministarstvo sigurnosti, entitetski premijeri i Predsjedništvo BiH. Istraživanje agencije IPSOS u Crnoj Gori pokazalo je da je ličnost u koju građani imaju najviše poverenja dr Boban Mugoša, direktor Instituta za javno zdravlje. Na drugom mestu je dr Jevto Eraković, direktor Kliničkog centra, a na trećem dr Senad Begić, pomoćnik direktora Instituta za javno zdravlje. Političari dolaze tek posle ovih stručnjaka.

Istraživali smo na koji način se mediji u Crnoj Gori, Srbiji i BiH odnose prema ljudima od struke. Da li ih stavljaju u istu ravan sa šarlatanima ili im daju adekvatan prostor? Kako mediji tretiraju one koji šire lažne vesti, čak i ako su u pitanju atipični predstavnici struke? Postoje li mediji koji svesno rade protiv razuma, znanja, nauke i protiv javnog zdravlja? To su neka od pitanja na koja smo potražili odgovor.

Više prostora za promociju nauke

U razgovoru za Analiziraj.ba Aleksej Kišjuhas, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kaže da je epidemija koronavirusa nuspojavno lansirala do sada relativno anonimne naučnike i stručnjake u javnost, te da su „neki od njih s pravom postali i prave medijske zvezde, poput sjajnog Entonija Faučija iz Sjedinjenih Država“. Dodaje i da vidi kao pozitivno što „mnogi razboriti ljudi danas zaista željno iščekuju vakcinu, i što su u aktivnoj potrazi za naukom, znanjem, činjenicama, dokazima, logikom i argumentima u medijskim sadržajima“.

Aleksej Kišjuhas, RSE

Elvira Jukić-Mujkić, glavna i odgovorna urednica portala Media.ba iz Sarajeva, za Analiziraj.ba kaže da bi „mediji trebalo da daju još više prostora naučnicima i da na mnogo višem nivou postavljaju pitanja“. Smatra i da „informisanje i rasprava o ovoj temi treba da bude bazirana na mnogo više znanja. I novinara, a i njihovih sagovornika”. Nažalost, kako konstatuje Jukić-Mujkić, „nivo obrazovanja, znanja, informisanosti i širine koja je potrebna da bi se razumjela kompleksnost ove situacije, u Bosni i Hercegovini, kao i u zemljama regiona, nisu na zavidnom nivou. A godine nerada i neulaganja u obrazovanje i nauku sada nam dolaze na naplatu”.

Kišjuhas ima sličan utisak o medijima u Srbiji. Kaže da je razočaran što u medijima  nema mnogo reči o naučnoj metodologiji, o naučnim dokazima i slično, već se sve svodi na to „šta je izjavio ovaj ili onaj stručnjak, „kojeg zatim procenjujemo na osnovu njegovih ličnih karakteristika, komunikacijskih veština, umeća ubeđivanja ili personalne harizme koju ima ili nema“. Iako se po medijima mnogo više nego ranije pojavljuju i promovišu konkretni stručnjaci i naučnici, Kišjuhas smatra da se „nedovoljno promoviše nauka kao takva, odnosno jedan naučni pogled na svet. Dakle, jedan racionalizam, materijalizam, naturalizam, umesto šarlatanstva i nadrilekarstva“.

Pet minuta slave za teoretičare zavere

Problem medijske pažnje koju dobijaju šarlatani, nadrilekari i zagovornici raznih teorija zavere postoji u celom regionu, ali svaka zemlja ima svoje specifičnosti. Andrej Nikolaidis, pisac i kolumnista iz Ulcinja, u razgovoru za Analiziraj.ba konstatuje da stručnjake u Crnoj Gori ne stavljaju u istu ravan sa šarlatanima. Međutim, problem je u tome što „ni ne slijede njihove upute“. Nikolaidis smatra da je situacija podeljena: „Stručnjaci uživaju bolji tretman u medijima, a šarlatani veće povjerenje građana“.

Takođe, veliki problem je i to što neki širitelji dezinformacija uživaju privilegovan status. „Društvene mreže su prostor na kojem djeluju šarlatani: mainstream mediji su, manje-više, zatvoreni za njih. Ali nisu za Srpsku pravoslavnu crkvu, koja je iznijela najekstremnije šarlatanske teorije. SPC je k tome bila organizator okupljanja koja su direktno i višestruko umnožila broj zaraženih i oboljelih“, zaključuje Nikolaidis.

Elvira Jukić-Mujkić kaže da se i u BiH ponekad događalo da se „u profesionalne medije prelije poneka tema ili sagovornik koji suštinski ne bi trebao da dobije prostor zato što je nekompetentan govoriti o tome“. Naša sagovornica zaključuje da kvalitetni stručnjaci ipak imaju adekvatan prostor, ali da je „problem kada dio tog prostora dobiju teoretičari zavjera ili lažni stručnjaci“. „U nekim je slučajevima to nenamjerna greška medija, novinara ili urednika, ali ponekada se takve odluke donose zbog čitanosti“, objašnjava Jukić-Mujkić razloge takvih pojava.

Elvira Jukić-Mujkić

Jedan od takvih primera je i gostovanje Semira Osmanagića u Centralnom dnevniku na Face TV-u, koji je pozivao ljude da dođu u njegove „ljekovite tunele“ i širio lažne informacije o koronavirusu, a njegove tvrdnje preneli su mnogi portali. Jukić-Mujkić to gostovanje ocenjuje kao „nepotrebno, toksično i neodgovorno, pogotovo u trenucima kada je javnost najosjetljivija, kada smo u najvećem problemu, kada je jasno da postoje ozbiljne posljedice širenja dezinformacija vezanih za jednu od najvećih zdravstvenih kriza“. „Osmanagić je iskoristio priliku da proširi krug sljedbenika, najprije kako bi promovirao svoj biznis u Visokom, kroz širenje navoda koje su stranice za provjeru informacija poput Raskrinkavanja vrlo jasno označile netačnima“, zaključuje naša sagovornica.

Negativna sinergija politike i struke

Ovaj slučaj je ipak ostao usamljen, a ni Osmanagić nema neku društvenu i političku moć, niti poseduje neupitni naučni autoritet. Mnogo je gora situacija kad lažne informacije i teorije zavere dolaze s odgovornih mesta u državnoj nomenklaturi ili od strane medicinskih stručnjaka. Upravo to je slučaj u Crnoj Gori i Srbiji. Nikolaidis podseća na „šarlatanske, superneodgovorne i somnambulne teorije“ premijera Zdravka Krivokapića „koji je saopštio da se pričešćem istom kašičicom niko ne može zaraziti, kao i da tvrda vjera čuva od kovida“. „On je, inače, premijer vlade koja sebe predstavlja kao ekspertsku“, rezignirano konstatuje Nikolaidis.

Andrej Nikolaidis/Sandžačke.rs

Crkvene litije u Crnoj Gori tokom korone podržao je čitav niz lekara, dakle ljudi od struke. To je dovelo do apsurdne situacije: poverenje u struku se vrati, a onda struka izađe i zatraži masovna okupljanja usred pandemije. Na pitanje kako su mediji propratili taj slučaj, Nikolaidis odgovara: „Podijeljeno: mnogi mediji su to pravdali. Mediji bliski novoj vlasti i SPC-u su to snažno pravdali, kao što su pravdali i zbivanja nakon Amfilohijeve smrti.“

Nikolaidis navodi još drastičniji primer negativne sinergije politike i struke: „Osoba koja je vodila Covid-bolnicu u KBC-u Podgorica dozvolila je da masa građana, doslovce sa ulice, predvođena ambasadorom Srbije u Crnoj Gori, Vladimirom Božovićem, uđe u Covid-bolnicu i iz nje iznese Amfilohijevo tijelo. Ista ta osoba na Amfilohijevoj sahrani nije nosila masku. Baš ta osoba imenovana je za ministricu zdravlja. U svom prvom obraćanju javnosti pozvala je građane da nose maske i izbjegavaju okupljanja.“ Reč je o novoj ministarki zdravlja u Vladi Crne Gore, Jeleni Borovinić Bojović. „Koliko može vrijediti riječ takvih ‘stručnjaka’?“ – retorički se pita Andrej Nikolaidis.

Pseudonaučne priče doktora Nestorovića

Možda najdrastičniji primer „stručnog šarlatanstva“ dolazi iz Srbije. Reč je o doktoru Branimiru Nestoroviću, dečjem pulmologu i profesoru na Medicinskom fakultetu u Beogradu. On se, kao član Kriznog štaba, proslavio izjavom da je korona “najsmešniji virus na svetu”, a govorio je kako korona može da se leči svetlošću, o lečenju bolesti molitvom ili kako svi treba da se inficiramo koronavirusom. Upravo zahvaljujući takvim neutemeljenim pričama, Nestorović je postao prava zvezda u medijima koji su pod kontrolom predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a stekao je i veliku popularnost u populaciji sklonoj konspirologiji.

Aleksej Kišjuhas kaže da Nestorovićevu popularnost mnogi pripisuju njegovoj navodnoj dopadljivosti, neutemeljenom optimizmu i šatro žovijalnosti. On misli da se uopšte ne radi o tome, „već o ljudskoj pristrasnosti ka potvrđivanju onih stavova u koje već ili unapred verujemo“.

Naš sagovornik objašnjava kako funkcioniše taj mehanizam: „Iz različitih i krajnje nerazboritih razloga, mnogima u Srbiji i svetu je i kognitivno i emotivno blizak stav da se bolesti mogu izlečiti molitvom, ishranom, čajevima, varikinom ili buljenjem u sunce. Dakle, nekakvim banalnim ličnim angažmanom ili robom široke potrošnje iz svakog domaćinstva. Ovo je, naprosto, jedno utešno verovanje. Kao i svojevrsna iluzija kontrole nad svojim životom pred izazovom nevidljivih i nepredvidivih koronavirusa. Zaista, nije li jednostavnije izlečiti se pomoću dva-tri Očenaša nego putem respiratora?“ Sve i da nije bilo Nestorovića, smatra Kišjuhas, pojavio bi se neki drugi Nestorović sa sličnim zaumnim stavovima i podjednakom popularnošću.

Kao i u Crnoj Gori u slučaju lekarske podrške litijama, i u Srbiji su mediji bili podeljeni u slučaju Nestorovića, takođe po liniji političkih afiniteta. Dok su provladini mediji oduševljeno prihvatili sve nadriteorije dr Nestorovića, mediji kritični prema vlastima oštro su kritikovali ono što je Nestorović iznosio i raskrinkavali njegove pseudonaučne priče. Pritisak javnosti je na kraju urodio plodom, pa je Nestorović uklonjen iz Kriznog štaba.

Ujedinjeni protiv pandemije

Za razliku od ovih drastičnih primera iz Srbije i Crne Gore, po rečima Elvire Jukić-Mujkić, „u Bosni i Hercegovini nije bilo te vrste umanjivanja ozbiljnosti situacije, ali je u tom početnom strahu bilo nekoliko izjava koje su bile neprovjerene“. Postojalo je jedinstvo u borbi protiv opake bolesti: „I političari i naučnici i predstavnici institucija su od početka, a prateći dešavanja u svijetu, ozbiljno prihvatili ovaj problem. Stručnjaci su se trudili od početka da obavijeste i upute građane, da izdaju preporuke“. Jukić-Mujkić zaključuje da „generalno u BiH nema značajnih ličnosti koje promovišu teorije zavjere i netačne informacije o virusu“.

Pomenuta razlika uslovljena je različitom strukturom medijske scene u BiH i Srbiji. Naša sagovornica objašnjava u čemu je ključna razlika: „Ono što je karakteristično za medijski prostor BiH jeste izostanak tabloidnih medija kakve možemo vidjeti u Srbiji. Također, za razliku od medijskih prostora u nekim zemljama, BiH još uvijek nema razvijene medije koji bi se mogli smatrati medijima čije je glavno opredjeljenje širenje teorije zavjere.“

Pogled u budućnost ipak donosi izvesnu strepnju: „Gledanost i čitanost pojedinih blogera, ‘influensera’ ili neskrivenih teoretičara zavjera zabrinjava da bi takvi mediji mogli da se pojave i zauzmu dio javnog prostora.“ Jukić-Mujkić zaključuje da je „najveći problem medija i društva u BiH što politički šarlatani drže najvažnija mjesta“. Po tome Bosna nije specifična, to je zajednički problem čitavog regiona.

Lažni duel naučnika i šarlatana

Podeljenost medijske scene u Crnoj Gori rezultirala je i različitim odnosom prema naučnicima i stručnjacima. Kako tvrdi Nikolaidis, mediji bliski sadašnjoj vlasti sve što je bilo glas nauke i razuma napadali su kao glas „sluga DPS-a i Đukanovića“. „SPC i sadašnja vlast direktno su rušili autoritet države organizujući masovna okupljanja, koristeći svoje pristalice kao zamorčiće i biološko oružje – ako se zaraze“, kaže naš sagovornik. Epilog? „Građani im to nisu zamjerili. Naprotiv: oni su pobijedili na izborima“, konstatuje Nikolaidis.

Po Nikolaidisovom mišljenju, posledica takvog delovanja jeste da u Crnoj Gori veći uticaj na javno mnjenje imaju popovi nego naučnici. Takva društvena atmosfera kreira se sa vrha države, dovodeći i do nekih novih formi populizma, nauštrb nauke: „Premijer Krivokapić je čak saopštio da će njegova vlada vršiti istraživanja javnog mnenja, pa onda shodno raspoloženju građana donositi mjere borbe protiv kovida. Mislim da je to posve nova dimenzija populizma. U toj konstelaciji, jasno je da navodni stručnjaci mogu jedino da pruže naučni alibi takozvanoj ‘volji naroda’ i da osmisle mjere koje će slijediti ‘glas naroda’“.

U Srbiji je čak bilo i otvorenih promocija nadrilekarstva u medijima. Najpoznatiji primer je Željko Mitrović, vlasnik TV Pink, koji je na svojoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom promovisao „ozoniranje“ kao metod lečenja korone. Na drugoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, TV Happy, Milomir Marić je u emisiji „Ćirilica“ ugostio Branimira Nestorovića i nadrilekara Miroljuba Petrovića koji su nesputano širili fantastične teorije zavere.

Tim povodom Kišjuhas kaže da mediji ne funkcionišu u nekakvom društvenom vakuumu, već su refleksija društva u kojem živimo. I sami urednici su „komotne žrtve teorija zavere, ubedljivih šarlatana, utešnih lažnih vesti, pa i sopstvenih logičkih grešaka u koracima“. Kišjuhas podseća da je Marić „čitavu karijeru izgradio na nekakvim zaverama, tajnim planovima i senzacionalnim otkrićima koja to nisu. Njemu i njemu sličnima je sav taj antinaučni i zaveraški narativ i nešto lično uzbudljivo, kontroverzno i seksi“. Naš sagovornik dodaje da takvi ljudi „ne shvataju koliko je sve to banalno i nepametno, pa i neodgovorno i opasno“. A možda ih jednostavno nije briga.

Takođe, Kišjuhas smatra da lažnu ekvivalenciju naučnika i šarlatana mediji često pravdaju doktrinom o „dve strane“. Međutim, tu je reč o „lažnom duelu“. Naš sagovornik duhovito pojašnjava kako bi izgledala prava ravnoteža snaga: „Ukoliko bismo zaista želeli nekakvu ekvivalenciju, na jednoj strani u TV studiju bi trebalo da bude jedan šarlatan i zaveraš, sa jedne strane, i oko 5.000 naučnika, sa druge. Jedan kreacionista na 5.000 darvinista. Jedan antivakcinaš na 5.000 imunologa. I tek bi ovo bila ona stvarna slika stvarnosti za TV publiku koja je gladna informacija i znanja“.

Povratak poverenja u nauku

Zanimljivo je da silna širenja teorija zavere po društvenim mrežama i po jednom delu medija sklonih tabloidizaciji i dezinformisanju javnosti, kao i antinaučni ispadi pojedinih predstavnika medicinske struke – uopšte nisu pokolebali poverenje u nauku kod većine građana. Tome u prilog govore i rezultati istraživanja navedeni na početku ovog teksta. Pokazalo se i da građani danas mnogo više veruju lekarima i drugim stručnim licima nego političarima.

Komentarišući ove podatke, Elvira Jukić-Mujkić kaže: „Kada je povjerenje u nauku u pitanju, mislim da ljudi vjeruju naučnicima, doktorima, medicinarima, jer znaju da oni daju neki doprinos rješenjima, ali i zato što vjerujem da postoji potreba da se nekome vjeruje. A to nisu političari, koliko god su ih prepuni mediji. Davanje više prostora naučnicima, širem krugu naučnika, sigurno može uticati na povećanje povjerenja javnosti u nauku.”

Da li će to tako i ostati umnogome zavisi od političkih procesa u svakoj zemlji. Kad je u pitanju Crna Gora, Andrej Nikolaidis je vrlo skeptičan u pogledu budućnosti, pogotovo nakon dolaska na vlast političara koji su i sami učestvovali u širenju raznih nebuloznih teorija i ruganju nauci. „U Crnoj Gori se desio slom prosvijećenosti. U ovoj zemlji je instalirana najklerikalnija vlada sjeverno od ISIL-a. Govoriti ovdje, nakon svega što se desilo, o povratku povjerenja u znanje i nauku, moguće je samo u formi sarkazma“, izričit je Nikolaidis.

Ipak, to je samo deo okršaja između znanja i ignorancije, nauke i sujeverja, prosvećenosti i mraka neznanja koje traje otkad je sveta i veka. S obzirom na zamah u kojem se nalazi nauka poslednjih vekova, teško je da će neki deo sveta uspeti da izoluje sebe od realnosti današnjice, ma koliko se mračnjaci trudili da to učine. Brzo otkriće vakcine svakako će doprineti povratku poverenja u nauku i znanje. Aleksej Kišjuhas smatra da je činjenica tako hitrog pronalaska vakcine protiv Covida-19 za „antologije kosmičkih uspeha ljudske životinje, kada se te antologije o 2020. godini budu pisale“. Takođe misli i da bi ovoj veličanstvenoj činjenici mediji trebalo da posvete više pažnje, ako ne i da ispevaju himnu nauci koja će, po njemu, spasiti svet. O tome detaljno govori u audio izjavi za Analiziraj.ba.